Арена

МИРОСЛАВ РАДУЉИЦА, СРПСКИ КОШАРКАШКИ РЕПРЕЗЕНТАТИВАЦ, О ИСКУШЕЊИМА, ДАЉИНАМА И СЛОБОДИ
Представа мора да траје
Играо је на три континента, досад живео у седам земаља. Има низ одличја. Свугде је желео да покаже српску доброту и непосредност, смелост и истрајност, дар. Сматра да то и на терену, у најкритичнијим тренуцима, прави разлику. Свестан је суровости данашњег спорта, али „ко се у коло хвата, у ноге се узда”. Воли моторе, пуно чита, говори четири језика и учи пети. Често се сети реченице свог омиљеног стрип јунака: „Сви прижељкују бесмртност, а онда не знају шта ће са собом кад недељом поподне пада киша”

Пише: Дејан Булајић
Фото: Архива саговорника

Зима је својим последњим замасима предала пролећу дах брига, неспокоја и лоших слутњи. Корона вирус се уселио у животе људи као нежељени гост, прекинувши нагло све токове на које смо навикли. Наједном је све стало, од непосредног разговора до кретања. Стало је све, па и спорт. Као са борбених положаја повукли су се савремени гладијатори, чекајући да се тешки облаци изненадне претње разиђу и да се врате својим аренама. Тако смо на путу повратка у његов клуб, кинески „Ђангсу”, затекли кошаркаша Мирослава Радуљицу. Док је помрчина заразе у Европи још трајала, на Далеком истоку се раздањивало, па је он могао да крене пут Кине.
– Ова ситуација смета свима, па и спортистима. Међутим, ми смо научили да се носимо са притиском и неизвесношћу током читаве каријере, па нам је та поука једно од најкориснијих искустава, које много значи и у оваквој ситуацији. Што је још битније, навикли смо да пратимо и усвајамо правила која вам омогућавају да лакше савладамо изазове. Тако сам и ја, у овој ситуацији новој за све нас, покушао да применим вештине стечене бављењем спортом.

Страх се лако увукао у читаве народе. Како спортиста, који без смелости не може ни да изађе на борилиште, гледа на феномен страха и безнађа?
Страх је природна реакција на све оно што изазива озбиљан поремећај у животима људи, али безнађе не смемо да осећамо, јер је оно најмање потребно када морамо да се боримо. Треба нам нешто што нас храбри, а не оно што нам одузима снагу. Нормално је да доза реалног страха постоји, али треба подстаћи људе да немају ирационални страх и да не буду безнадежни.

Како објаснити феномен смелости?
Одговор лако можемо пронаћи на вредносној скали нашег народа. Ми смо познати по смелости и одлучности, поготово у неким битним тренуцима наше историје. Мислим да је то пресудно утицало на наш опстанак. Гледано из такмичарске перспективе, сматрам да је то нашим играчима и тимовима, у било ком спорту, помагало да будемо најбољи. Једноставно – то нам је у генима.

Колико се та карактеристика разликује међу народима? Ви о томе можете много да кажете, јер сте играли у различитим земљама?
Дефинитивно се тај феномен разликује међу народима и на специфичан начин открива дубински однос према животу, који влада на различитим меридијанима. Наиме, однос према храбрости није свугде исти, колико год да нам се чини да је то општа карактеристика. Та открића, као и сусрет са другим културама, веома су ме обогатили. Када сам одлазио први пут у иностранство, имао сам жељу да останем у једном клубу, граду, земљи и да ништа не мењам. Десило се управо супротно и кроз каријеру сам имао срећу да живим у многим земљама, упознам потпуно различите људе, њихове доминантне нарави, традицију и културу. Играо сам на три континента и живео у седам земаља. То ме је обогатило, више него било који новац који сам зарадио. 

ВАЖНОСТ ТОГА ШТО РАДИМО

Која земља или народ су на вас оставили нарочито снажан утисак?
Волим о себи да мислим као о авантуристи. Таквим људима не мањка утисака било где да се нађу. Тако је и са мном. Свуда сам нашао нешто занимљиво, што је на мене оставило снажан утисак и због чега бих се тамо поново вратио. Али, ако морам да изаберем пар земаља, то би свакако била Грчка, због блискости са људима и енергије коју смо размењивали, и Америка, због могућности и прилика које пружа. Ако ме питате где бих волео да живим после активне каријере, немам никакву дилему – то је Србија. Ако треба да изаберем другу опцију – то је Грчка.

Како сте желели да представите свој народ у земљама у којима сте се затицали?
Жеља ми је била да на прави начин представим људе, јер сам, на крају крајева, ја само један обичан момак из Србије. Желео сам да покажем нашу доброту, непосредност, смелост (коју често истичем), истрајност и поштење. Заправо, све оно што наше људе чини тако посебним. Надам се да сам у томе и успео, јер сам створио веома лепа познанства где год да сам живео.

Навикли смо на то да „многи од нас” на сумњив начин представљају Србију широм света. Лако им је изрећи презир и осуду, чак и увреду на рачун свог народа?
У сваком народу има добрих и лоших људи, оних који би да помогну и оних који би да наштете. Али, не треба ми да томе судимо, већ да се трудимо да будемо најбољи што можемо у датом тренутку, на месту на коме се затичемо. Онда много тога постане лакше и боље, па и средина у којој живимо. Ми спортисти немамо дилеме и знамо шта треба учинити да бисмо на прави начин представили своју земљу. Цитираћу неког паметнијег од мене: „Да би нам свима било боље, морамо сами бити бољи.”

Остварени резултати су велика сатисфакција, како за вас саме, тако и за јавност?
Некада је, у жару борбе, тешко видети ширу слику која је, у том случају, далеко важнија него наша лична сатисфакција. Развијајући се као спортиста и човек, схватам важност тога што радимо и на неке друге начине осим оног основног – спортског.

Колико је тешко носити се са притиском који непрестано траје?
Верујем да обичном човеку све то може да делује као притисак који слама, али ми смо читав живот посветили томе да га превазиђемо и не осећамо га као нешто што нас оптерећује. Још као деца одрастали смо под притиском и просто навикли на њега. Мада има нешто и у ономе да „после великог притиска долази велико опуштање”.

МОТОР ЗА ДУШУ

Пожелите ли понекад предах?
Наравно, као и сви остали људи који се труде да раде свој посао на најбољи могући начин. Али, за разлику од њих, ми смо свесни да дужи предах није могућ, јер смо изабрали да се бавимо оним што захтева да увек будемо у пуном погону. Спорт је суров, увек тражи највише од својих актера и не трпи било какво одсуство. Како се ми у корак са свиме осећамо, шта жртвујемо и да ли бисмо нешто променили, то је углавном од споредног значаја. Представа мора да траје.

Шта привлачи вашу пажњу мимо спорта?
Много тога ми помаже да се повремено искључим. Веома волим да читам. Један од омиљенијих аутора ми је Стивен Кинг. Волим, међутим, и дела класичне књижевности, па и филозофије. Оно што ми чини посебно задовољство је учење страних језика. Надам се да ћу енглеском, немачком и руском, придружити и макар солидно познавање кинеског језика. Музика је мој стални пратилац, јер ми је доступна на сваком кораку. Током дана најчешће слушам електронску, али ако сам у прилици да себи приуштим право опуштање, онда за то користим рок музику. Када имам времена, волим да га посветим добром филму. Мислим да интелигентном човеку никад не сме да буде досадно. Уосталом, често се сетим реченице коју је изговорио један мој омиљени стрип јунак: „Сви прижељкују бесмртност, а онда не знају шта ће са собом кад недељом поподне пада киша.”

Може ли се мотором проћи од филозофије, кривудавим стазама књижевности, преко успона и падова музике, до лавирината савременог филма?
Нисам ни имао жељу за нечим таквим. Мотор је у мом животу нешто посебно. То је прича о даљинама, о пространствима, о слободи. Увек се сетим оне сјајне америчке крилатице: „Car move the body, motorcycle moves the soul.” „Аутомобил покреће тело, мотор покреће душу.” 

Тетоваже?
Многи кажу да су оне мој фетиш, али се не бих сложио са тиме. Пре бих рекао да је то један од начина како да изразим себе без много речи. Некада су довољне и слике.

Да ли сте размишљали о томе чиме ћете се бавити после активне каријере?
Размишљам о томе још од тинејџерских дана. Вероватно је то рефлекс мог бића. Прагматични део личности, који није довољно испољен. Свестан сам, међутим, да треба бити спреман за једну од највећих промена у животу професионалног спортисте, а то је крај каријере.

ФАКТОРИ УСПЕШНОСТИ

Шта још желите да остварите до тог момента?
Веома бих волео да учествујем у фајнал-фору Евролиге и још једном заиграм у НБА лиги. Наравно, волео бих и да освојим бар још једно злато са нашом репрезентацијом.

Шта по вама може наша репрезентација у следећем периоду?
Уздржавам се од конкретних одговора на оваква питања. Жеље су једно, а реална остварења сасвим друго. Било је много ситуација у којима смо превазилазили очекивања, а потом у неким другим остајали испод онога што смо очекивали. Уосталом, околности у светској кошарци су такве да имена фаворита више не значе много. Треба бити стрпљив и мудар. Моје представе нису толико битне колико конкретна ствар коју могу да урадим за репрезентацију и тиме јој помогнем да буде најбоља у датом тренутку.

Како објашњавате фактор успешности српске кошарке?
Већ смо поменули смелост и одлучност. Мислим да их ми имамо на претек, само их некада треба избрусити и омекшати, тако да нам буде више од користи, а то је задатак свих нас искусних играча, заједно са тренером. Уз то, наравно, следи велика посвећеност, озбиљна стручна дораслост и стална жеља да се доказујемо.

Чинимо ли довољно да сачувамо нашу кошарку, или постаје све видљивија криза која јој прети?
Чини се да увек треба радити више, док је ситуација на самом терену много другачија и зависи од доста ствари. Увек истичем да би свако требало да се труди да буде најбољи што може и онда се нећемо бавити оваквим питањима. Смањимо его, посветимо се колективном добру и онда ће све бити много лакше и извесније.

Чини ли вам се да постаје све очигледнији недостатак „дечака из радничких породица” у нашем спорту, који имају снажан карактер, али све теже добијају прилику да се уопште баве спортом?
Дуго сам ван Србије и не пратим толико нашу клупску кошарку да бих могао да дам адекватан одговор. Надам се да није тако, јер ако јесте, онда није добро. Такви момци су материјал на коме се граде јаки темељи у спорту.

***

По целом свету
Мирослав је рођен у Београду 1988. Сениорску каријеру је почео у ФМП-у, а на домаћој сцени играо је још за чачански „Борац” и „Партизан”. Инострану каријеру почео је у турском „Ефесу”, а наставио у немачкој „Алби” и украјинском „Азовмашу”, одакле први пут одлази у НБА и наступа за „Милвоки”. Пут га, потом, одводи први пут у Кину, у „Шандонг”, одакле се враћа у НБА, играјући кратко за „Минесоту”. Следе потом епизоде у грчком „Панатинаикосу” и италијанском „Арманију”. У последње три сезоне са успехом наступа за кинески „Ђангсу”.

***

Трофеји
Мирослав је у дресу „Партизана” освојио титулу шампиона и Куп Радивоја Кораћа. Титулу националног купа освајао је и са „Панатинаикосом” и „Арманијем”. У сениорској репрезентативној конкуренцији био је члан генерације која је 2009. године освојила злато на Универзијади и сребро на Европском првенству. Допринео је освајању сребрне медаље на Светском првенству 2014. године, као и сребрне медаље на Олимпијским играма 2016.